Hana Arent ili revolucija kao sloboda - Komunikacija

Hana Arent ili revolucija kao sloboda

Ima politièkih mislilaca èija je dela teško, ali ne i nemoguæe, èitati izdvojeno od onoga što èini politièku stvarnost. Ma kada nastala, ta dela podstièu dijalog sa politièkom današnjicom. Hana Arent (1906-1975), jedan od najznaèajnijih i najuticajnijih savremenih politièkih filozofa, spada u red pisaca koji skoro da se drukèije ne mogu ni èitati ni razumeti. Ponajviše se to odnosi na njenu knjigu O revoluciji (1963), koja posle skoro dvadeset godina od pojavljivanja dospeva i pred naše èitaoce. Hana Arent ovde nastoji da uka`e na ono što spaja i razdvaja velike revolucije, a pre svega Amerièku i Francusku revoluciju. Pokušavajuæi da odgovori na pitanje o suštini revolucije, ona se ujedno pita šta je to što èini revolucionarnu tradiciju i koliko je ta tradicija u svom prvobitnom, izvornom obliku još uvek `iva i uticajna. I kada danas naši èitaoci dobiju u ruke njenu knjigu O revoluciji, teško da æe moæi da je èitaju bez asocijacija i pitanja u vezi sa „demokratskom revolucijom“ koja je zapljusnula veliki deo evropskog kontinenta, zbrisavši sa njegove politièke karte niz dojuèerašnjih autoritarnih komunistièkih re`ima. Da li u razmišljanjima Hane Arent ima mesta i za ovakvu vrstu revolucije? Da li je pišuæi knjigu O revoluciji ona mogla da predvidi i ovakve oblike revolucionarnih preobra`aja? Koliko je njena knjiga i danas uverljiva i aktuelna? Pre nego što potra`imo odgovore na ova pitanja moramo se pre svega podsetiti na to kako je Hana Arent gledala na revoluciju. Revolucija se èesto svodi samo na jednu njenu stranu, najèešæe na nasilje. Posmatrajuæi je na ovaj naèin, veliki broj savremenih istra`ivaèa 139

zanemaruje upravo ona svojstva po kojima se revolucija razlikuje od drugih oblika društvene promene, kolektivnih akcija, nasilja. U ovakvim istra`ivanjima prenebregavaju se posledice revolucije, ona jednostavna istina da revolucija predstavlja potpuno preureðenje jednog društvenog poretka, njegove politièke strukture i sistema vrednosti. Na to nas pre svega podseæa Hana Arent. Ideja novine, odnosno kretanja iz poèetka, èini, po njoj, glavno obele`je revolucije: „Revolucije su jedini politièki dogaðaji koji nas neposredno suoèavaju sa problemom zapoèinjanja.“1 Ako je fenomen zapoèinjanja karakteristièan za shvatanje revolucije Hane Arent, onda to nije ništa manje ni ideja slobode. Prve dve velike moderne revolucije, Amerièka i Francuska, stremile su uspostavljanju poretka slobode. Ono što je obele`avalo ove i kasnije revolucije bila je te`nja ljudi ka slobodi, te`nja za uèestvovanjem u javnom `ivotu, pored nastojanja da se u preureðenju društva i politièkih ustanova poène iz poèetka. Za Hanu Arent, meðutim, sloboda nikada nije mogla ili smela da bude obele`je privatnog `ivota. Do slobode se ne mo`e stiæi povlaèenjem u privatnost naših individualnih `ivota. Sloboda je, naprotiv, u uèešæu u javnom `ivotu, ona je drugo ime za delovanje u zajednici sa drugima. „Sloboda je stvarni razlog zašto ljudi uopšte `ive zajedno u politièkoj organizaciji. Bez nje, politièki `ivot bio bi besmilen. Raison d’être politike je sloboda, a njeno iskustveno polje je delovanje.“2 Kao što je pisala da sloboda nije obele`je privatnog `ivota, Hana Arent je smatrala da je èovek slobodno biæe koje je u stanju da nasuprot prirodnim nu`nostima slobodno misli i deluje, da delujuæi u zajednici sa svojim istomišljenicima dovodi u pitanje društvene i prirodne neminovnosti. Revolucija opet predstavlja najsjajniji primer èovekove moæi da slobodno i promišljeno postavi osnove potpuno novog politièkog poretka. U tom pogledu posebnu vrednost ima primer Amerièke revolucije, èiji se uèesnici nisu oseæali kao bespomoæne igraèke u rukama društvenih sila koje izmièu njihovoj kontroli. Naprotiv, amerièki „oèevi osnivaèi“ delovali su slobodno i 1 2

Hannah Arendt, On Revolution, Harmondsworth, Penguin Books, 1973, str. 21. Hannah Arendt, Between Past und Future, Harmondsworth, Penguin Books, 1977, str. 146.

140

odgovorno, svesni da odluke koje donose mogu i moraju biti od ogromnog znaèaja za potonje naraštaje. Knjiga O revoluciji predstavlja u jednoj od svojih ravni znaèenja zanimljivu uporednu analizu dveju revolucija: Amerièke i Francuske. Prva je bila uspešna: dovela je do uspostavljanja poretka slobode, kao i do izgraðivanje ustanova demokratske republike koje su i danas delatne. Ako je Amerièka revolucija sva u znaku uspeha, za drugu, Francusku revoluciju, to se ne mo`e reæi: izvedena u ime slobode, ona je uspostavila poredak neslobode. Dok je Amerièka revolucija svetao primer sposobnosti ljudi da hrabro delujuæi zapoènu nešto sasvim novo, Francuska revolucija je reèit primer ljudske nemoæi, kao i bespomoænosti i zastrašenosti ljudi pred istorijskim i društvenim silama koje svaki oblik slobodnog delovanja èine nemoguæim i iluzornim. Ako je pojava revolucije neraskidivo povezana sa idejom slobode, onda ni sve revolucije koje su po svojim društvenim posledicama velike revolucije nisu revolucije u pravom smislu reèi. Ili se mora govoriti o dve vrste revolucija – o onima koje, po reèima Hane Arent, uspostavljaju institucije slobode i o onima koje ustanovljavaju poredak neslobode. Razmišljanje Hane Arent o Amerièkoj revoluciji zanimljivo je i zato što upuæuje na neobièno i plodotvorno ukrštanje dveju ideja koje u kasnijim revolucijama neæe imati nièeg zajednièkog, odnosno predstavljaæe antipode. To su ideja slobode i ideja konzervativnosti.3 Amerièka revolucija predstavljala je akt zapoèinjanja neèeg novog u politièkom `ivotu, stvaranja jednog potpuno novog i osobenog politièkog poretka, ali je ta delatnost bila praæena nastojanjem da se nove, demokratske republike odr`e i oèuvaju u nepromenjenom stanju. Stvorena je nova vlast, obrazovane ustanove koje je trebalo oèuvati i na koje se gledalo sa poštovanjem ravnim onom koje su stari Rimljani ukazivali èinu osnivanja svoga grada. Od Francuske revolucije, meðutim, revolucija i konzervativnost prestaju da se dopunjuju i postaju iskljuèivo nešto što se uzajamno iskljuèuje; one meðusobno više nemaju nièeg zajednièkog. 3

Uporedi: Margaret Canovan, The Political Thought of Hannah Arendt, London, Metheun, str. 98.

141

Evo još jednog paradoksa na koji podseæa Hana Arent u razmišljanjima o revoluciji. Premda neuspešna, premda izopaèenje osnovnog politièkog ideala slobode, Francuska revolucija, a ne Amerièka, presudno je uticala na kasnije revolucije i revolucionarnu tradiciju. Objašnjenje Hane Arent za to što je Amerièka revolucija uspela da uspostavi poredak slobode, za razliku od revolucije u Francuskoj, le`i u tome što je prva revolucija bila i ostala politièka, zaokupljena slobodom i oblicima vlade, dok je Francuska revolucija završila u neslobodi i diktaturi, jer je bila i socijalna revolucija. Francuska revolucija završila je u tiraniji zato što su u njoj politièki razlozi i razmišljanja vrlo brzo bili potisnuti iskljuèivo socijalnima, nastojanjem masa da se išèupaju iz okova bede i siromaštva. Dok su u Evropi 18. veka široke mase bile izlo`ene pritisku nemaštine i materijalne bede, u Americi, zahvaljujuæi njenom prostranstvu i materijalnim bogatstvima, siromašni nisu `iveli u bedi. „Društveno stanje“ Amerike uticalo je i na njeno „politièko stanje“. Lišeni zahteva i pritiska sirotinje da zakonodavnim merama odmah reše socijalno pitanje potpunim preureðenjem društva, uèesnici Amerièke revolucije mogli su da se usredsrede na politièka pitanja – kako da se izgradi i raspodeli vlast u novoj dr`avi. Društvene prilike i odnosi u Americi imali su uticaja i na prilike u Francuskoj u vreme revolucije: ako je primer Amerike francusku masu upuæivao na to da beda nije neizbe`na sudbina èoveèanstva, istovremeno je francuske revolucionarne voðe, pod pritiskom zahteva masa, navodio da poveruju da sva pitanja treba podrediti jednom jedinom pitanju: kako narod osloboditi materijalne bede. Nasilje i tiranija u Francuskoj revoluciji bili su, prema Hani Arent, neminovna posledica neuspeha da se reši socijalno pitanje.4 Preduslov za slobodu, smatrala je zato Hana Arent, jeste da èovek prestane da bude potèinjen nu`nosti, tiraniji prirode. Èovek èiji se `ivot odvija na granici materijalnog opstanka i neizvesnosti nije u stanju da slobodno dela, odnosno da procenjuje vrednost slobode. Kako je skoro celo njegovo iskustvo u podruèju materijalne nu`nosti, kada se i pokrene, pobuni, njegovo delovanje nije zasnovano na prethodnom promišljanju i razlikama u stavovima koje karakterišu 4

On Revolution, str. 59-114.

142

slobodne ljude, veæ je to delovanje samo deo jedne šire celine masovnog delovanja, koje pred sobom poput bujice nosi sve prepreke što mu se naðu na putu. Sa izlaskom masa na politièku pozornicu, politika, koja je ranije predstavljala autentièno podruèje slobode, poèela je da se do`ivljava i tumaèi posredstvom pojma nu`nosti. Najviše je tome doprineo i najdalje je u tome otišao Marks. On je skrenuo pa`nju sa podruèja politike, na kojem su ljudi delovali kao slobodni pojedinci, na podruèje privrede, gde je carevala nu`nost. U svom objašnjenju društva i istorije on je politiku postavio u drugi plan, u oblast tzv. društvene nadgradnje. Marks je, kako piše Hana Arent, konaèno „više od bilo koga drugog osna`io politièki najpogubniju doktrinu modernog doba, da `ivot predstavlja najviše dobro i da `ivotni proces društva èini samo središte ljudskog nastojanja. Tako uloga revolucije više nije bila da oslobodi ljude od nasilja njihovih bli`njih, još manje da se zasnuje sloboda, veæ da se oslobodi `ivotni proces društva od okova oskudice tako da bude ponesen strujom obilja. Ne sloboda veæ izobilje postalo je sada cilj revolucije.“5 Preobra`aj prava èoveka u prava sankilota predstavljao je prelomni trenutak ne samo u Francuskoj revoluciji veæ i u svim potonjim revolucijama. Najveæi teoretièar revolucije, Karl Marks, poveo se za ovim shvatanjem ljudskih prava stavljajuæi u prvi plan gvozdene istorijske zakonitosti i ekonomski determinizam, zanemarujuæi drevni nauk i iskustvo da je postojbina slobode u svetu politike. Tako je „trebalo da protekne nešto više od pola veka da bi preobra`aj prava èoveka u prava sankilota, abdikacija slobode pred diktatom nu`nosti, našla svoga teoretièara.6 Podreðujuæi slobodu nu`nosti, Marks je tako uèinio ono što je pre njega uradio njegov veliki prethodnik Robespjer i što æe posle njega uraditi njegov najveæi uèenik, Lenjin. Lenjin je bio ubeðen da neobrazovan narod u zaostaloj zemlji nije u stanju da savlada siromaštvo u uslovima politièke slobode, a još manje da uspostavi poredak slobode. Kao poslednji naslednik francuske revolucionarne tradicije, bez mnogo smisla i oseæaja za teorijski pojam slobode, on je 5 6

Isto, str. 64. Isto, str. 61.

143

dobro i brzo shvatio da je potrebno `rtvovati sovjete, koji su za Hanu Arent „nova ustanova slobode“, i svu vlast naravno prepustiti partiji.7 Shvatanje Hane Arent o revoluciji i slobodi, meðutim, nije bilo samo antipodno pogledima francuskih sankilota i ruskih boljševika, veæ je upereno i protiv uobièajenog liberalnog gledanja na valjanost ustanova predstavnièke demokratije i borbe politièkih stranaka. Zamerke Hane Arent upuæene politièkim strankama kao osnovnim polugama moderne masovne demokratije nisu nove, a još manje su nove u taboru njenih marksistièkih oponenata. Ono što obele`ava modernu partiju jeste njena autokratska i oligarhijska struktura, nedostatak unutrašnje demokratije i slobode, njena ili njihova sklonost da postanu totalitarne, polaganje prava na nepogrešivost.8 Teško da se bilo koji od pravih privr`enika Marksove ili Lenjinove doktrine ne bi sa ovim ocenama slo`io. Hana Arent je manje oštar kritièar stranaèke politike i `ivota u zemlji u kojoj je prva moderna revolucija okonèana uspostavljanjem poretka slobode, Sjedinjenim Dr`avama. Po njoj, i Sjedinjene Dr`ave i Velika Britanija su zemlje u kojima sama forma stranaèkog sistema, dvostranaèje, obezbeðuje i odgovarajuæu kontrolu i odgovornost vlasti, ali i postojanost samog politièkog poretka. U ovim zemljama, kao i u nekoliko drugih dr`ava koje povezuje ista politièka i kulturna tradicija, na delu je jedan sreæan i delatan spoj sistema vlasti (podele vlasti) i stranaèke strukture (dvostranaèkog sistema). Takva politièka struktura u najboljoj i najpotpunijoj meri zajamèuje i štiti prava èoveka, kao što i ostvaruje kontrolu nad onima koji vladaju. Hana Arent ide dalje i tvrdi da razlika izmeðu dvostranaèkog i višestranaèkog sistema nije samo ili pre svega formalna i tehnièka, veæ da u osnovi ta dva razlièita oblika stranaèkog sistema stoje radikalno razlièite koncepcije vlasti. Ako bismo klasifikovali savremene politièke sisteme prema principu vlasti na kojem poèivaju, onda je, po mišljenju Hane Arent, razlika izmeðu jednostranaèkih diktatura i višestranaèkih sistema daleko manja od razlike izmeðu ove dve vrste sistema, sa jedne, i dvostranaèkih sistema, sa druge strane.9 7 8 9

Isto, str. 65. Isto, str. 268. Isto, str. 268.

144

Ukazujuæi na prednost angloamerièkog dvostranaèkog sistema, Hana Arent ne mo`e da ne uka`e i na bitnu ogranièenost amerièkog sistema vlasti. Mada je to sistem vlasti koji odlikuju postojanost i èvrste garantije ustavnih sloboda, reè je i o sistemu koji nije uspeo da graðanima omoguæi da u odgovarajuæoj meri uèestvuju u javnom `ivotu. Najviše èemu se mogu nadati graðani u ovakvom sistemu jeste da budu predstavljeni, mada je oèigledno da se mogu predstavljati samo interesi biraèa, ali ne i njihovo delovanje i mišljenje. U ovakvom sistemu skoro da je nemoguæe utvrditi mišljenje naroda, jer ono ne postoji. Mišljenja se formiraju u procesu otvorene javne rasprave, a tamo gde ne postoje uslovi za formiranje mišljenja – a oni ne postoje u okvirima predstavnièke demokratije – moguæno je utvrditi jedino raspolo`enja masa i pojedinaca. Dok pomoæu razlièitih grupa za pritisak biraèi mogu uticati na delovanje svojih predstavnika radi zaštite svojih interesa, za politièke stranke Hana Arent smatra da, zahvaljujuæi monopolu nad kandidovanjem, predstavljaju efikasna sredstva pomoæu kojih se ogranièava i kontroliše vlast naroda. Savremenu predstavnièku vladu ona smatra oligarhijskom zato što u njoj mali broj upravlja u interesu mnogih. Èak i amerièki sistem podele vlasti, za koji je Hana Arent imala samo lepih reèi u pogledu kontrole vlasti, nije bio u stanju da narod saèuva od politièke apatije. Jer je i taj sistem, kao i mnogi drugi demokratski poreci, otvarao javni prostor samo za predstavnike naroda, a ne i za sam narod.10 Za razliku od politièkih stranaka, moguænost slobode i slobodnog delovanja u politici pru`ali su, po Hani Arent, samo kratkoveèni revolucionarni saveti i sovjeti koji su nicali tokom revolucija, da bi ubrzo bili ugušeni od partijske birokratije. Takvi oblici postojali su i u Francuskoj revoluciji, u Pariskoj komuni, u ruskim revolucijama, savetima radnika i vojnika u Nemaèkoj posle Prvog svetskog rata i u Maðarskoj revoluciji 1956. godine. Hana Arent podseæa na to da je i sam Tomas D`eferson u svojim poznim godinama bio zabrinut nad moguænošæu da se uguši duh Amerièke revolucije, pa je predlagao da se cela zemlja podeli u dovoljno male teritorijalne jedinice u kojima bi graðani mogli stalno da uèestvuju u upravljanju. Za pisca knjige O revoluciji jedini politièki oblik koji omoguæuje slobodno politièko 10

Isto, str. 238.

145

uèestvovanje pojedinaca u politièkom `ivotu èinila bi federacija saveta koji obuhvataju šira podruèja. Funkcije takvih saveta mogle bi biti jedino politièke, a ne i administrativne, i utoliko je njoj bila potpuno strana ideja o radnièkom upravljanju fabrikama. Sve u svemu, višepartijskoj demokratiji Hana Arent je suprotstavljala savetsku demokratiju. Ne samo da je ona dr`ala da su moguænosti slobode u savetskom obliku demokratije veæe, veæ je smatrala da višepartijska, parlamentarna demokratija duhom partijskih borbi i monopola guši slobodu u javnom `ivotu. Kao i neki njeni istomišljenici, ona je meðutim svojom vizijom poretka slobode više uspela da probleme pokrene nego da ih reši. Više od svega ona nije uspela da èinjenièno doka`e valjanost svoje zamisli. Njeni istorijski dokazi (primer stare Atine kao autentiènog poretka slobode) neuverljivi su i njoj samoj zbog nedostatka pretpostavki neophodnih da bi jedan takav politièki oblik mogao da se ostvari u savremenom društvu. Sve što joj ostaje jeste nada da kratkotrajna iskustva savetske demokratije mogu predstavljati ideju vodilju u izgraðivanju poretka slobode. Ona je èak uverena da su ta iskustva „dovoljno dugotrajna“ da bi nam mogla predstavljati putokaz: „Moramo se okrenuti Februarskoj revoluciji iz 1917. godine u Rusiji i Maðarskoj revoluciji iz 1956. godine, koje su trajale dovoljno dugo da bi nam u osnovnim crtama pokazale kako bi izgledala vlada i kako bi verovatno funkcionisala republika kada bi bile zasnovane na naèelima sistema saveta.“11 Politièka vizija Hane Arent, naèin na koji je ona zamišljala da bi poredak slobode trebalo i mogao da funkcioniše, spada iskljuèivo u podruèje utopijskog mišljenja. Knjiga O revoluciji steæi æe zato naklonost današnjeg èitaoca više kritikom revolucija koje su završile u tiraniji i kritikom teoretièara ovakvih revolucija, nego koncepcijama i gledanjima na buduænost demokratije u njoj iznetim. Èitav politièki razvoj velikog dela Evrope koji je donedavno `iveo u razlièitim autoritarnim komunistièkim re`imima, pokazuje da se prelazak iz autoritarnih poredaka u demokratske odvija na sasvim drukèiji naèin od onog koji je zamišljala Hana Arent. Višestranaèka, a ne savetska demokratija predstavlja osnovni pokretaè tih demokratskih promena. 11

Isto, str. 266.

146

Na odreðenom stepenu razvitka u savremenim, masovnim, visokorazvijenim društvima, politièki `ivot se ne mo`e zamisliti bez organizacionih instrumenata kakve predstavljaju stranke. Nije sporna kritika politièkih stranaka koju iznosi Hana Arent. Njen spisak prigovora na raèun demokratskih ogranièenja stranaka mogao bi se i proširiti. Pravi problem je u neèem sasvim drugom. Uz sve svoje nedostatke, politièke stranke predstavljaju najozbiljniju prepreku svakoj diktaturi, ukljuèujuæi i diktaturu jedne stranke. Saveti i demokratija saveta nikada nisu predstavljali delatnu prepreku diktaturi jedne stranke, veæ su po pravilu završavali upravo u jednopartijskoj diktaturi. Zanimljiva u svim ostalim dimenzijama objašnjenja i kritike revolucija, knjiga O revoluciji ostaje najslabija u pokušaju da dovede u pitanje stav koji je nesumnjivo alfa i omega moderne demokratske teorije: demokratije nema bez slobodne utakmice politièkih stranaka.

147